Прва награда нижи разреди
Буди моје очи
Кад у помоћ неко
треба да прискочи,
тад се ти појави
и буди моје очи!
Кад сам поспан
и затварају ми се очи,
ти гледај уместо мене
и буди моје очи!
Кад наочаре ставим
не видим јасно,
уместо мене нешто уочи
и буди моје очи!
И сваког јутра кад се сањив будим
не видим ништа до ноћи,
погледај уместо мене
и буди моје очи!
Анђелија Јовић
Разред: IV-2
ментор: Јадранка Срећковић
ОШ „Вук Караџић“ у Лесковцу
Друга награда нижи разреди
Буди моје очи
Очи су огледало душе
чеда сунца и светлости,
звезда блискости,
а понекад и тренутак слабости.
Буди моје очи,
отворен прозор који даје и прима
у исто време
и никад не показује своје тешко бреме.
Очи смеђе, очи зелене,
очи плаве, очи бајне,
будите увек моје водиље сјајне.
Неда Стојковић
Разред: II-3
учитељица: Биљана Ранђеловић
ОШ „Васа Пелагић“ у Лесковцу
Трећа награда нижи разреди
Буди моје очи
Буди моје очи
као сјај у ноћи
да те водим сада
кроз светлост дана.
Кад моје очи се сјаје
магија траје
за читав свет
припремамо лет.
Буди моје очи
као снег што пада
за данас, за сутра, за сада…
Хана Ђикић
Разред: II-3
учитељица: Биљана Ранђеловић
ОШ „Васа Пелагић“ у Лесковцу
Прва награда виши разреди
БУДИ МОЈЕ ОЧИ
Ја сам Таја.
Дан почиње поигравањем капака са првим зрацима светла. Њени малени прсти нежно обавијају мој стомак. Радосно цичећи улазимо у кухињу. Мајка. Чилим покретима грли обе, а ми се свом силином утискујемо у њена бедра. Мирис топлог хлеба боји јутро и даје потврду да је баш све у савршеном реду.
Последње припреме за излазак из куће. Њена укосница са две насмејане вишњице и огрлица на мом врату кажу да смо спремне.
Возач школског аутобуса је стрпљив као и обично. Мери њене несигурне кораке док се пење у аутобус. Ја их мерим и за њу и за њега. Осећам олакшање када се удобно смести у седиште.
Напокон, школа. Звуци, узвици, граја деце која несташно јуре дуж ходника. Нас две ходамо лагано као да смо саме на овом свету, као да смо потпуно изузете из мноштва. Благи немир осећам у том срдашцу док идемо ка учионици. Припаја се чвршће уз моје тело, а ја бих најрадије да постанем као кућа и кажем јој да нема чега да се боји. Остајем у ходнику. Дели нас зид, али мој истанчан слух прати ритам атмосфере иза врата. У палети гласића разазнајем њен и спремна сам да притиснем кваку ако би само узвикнула моје име. Да ли јој је лепо? Да ли се плаши? Да ли сам јој потребна? Сати се нижу. Ја сам ту, укопана, на опрезу. А онда звук који оглашава крај…Деца трчећим кораком излазе. Свако проналази неког свог. Она је идаље иза зида. А, када и последње дете изађе из учионице, улазим ја. Она седи у својој клупи и чека. Чека мене. Хитро јој прилазим, а она ме обухвата око врата. Срећна је, срећна сам и ја и захвална.
Већ је вече. Осећа се топла вечерња атмосфера. Укућани са осмехом слушају њене приче о дану на измаку. Њена запажања су дечја и искрена и још некако….помало другачија.Чак и док се обраћа свима за столом проверава да ли сам ту.
Месец је високо на небу. Мали звездани брошеви светле скоро нестварно. Гледам у небо и по ко зна који пут се питам како би изгледало јутро у коме би сунце отворило и њене окице , а не само моје. Јутро у коме би се њен поглед срео са погледом мајке. Да ли би је изненадило то што је аутобус црвене боје? И, како би изгледао тај њен увек одмерен, дуг корак, када би могао да се уситни и потрчи. Можда би је растужиле боје неба у сутон, а можда би јој се коса тако дивно вијорила на ветру док вози бицикл, игра тенис, баца фризби. А можда су за столим сви помало постиђени док она говори о својим запажањима. Можда схватају како штуро виде та два њихова широм отворена ока, наспрам њених увек склопљених тачкица.
Ја сам Таја. Пас обучен да кроз живот води слепе. То је посао због којег се осећате тако вредним и посебним, а ваш живот је пун љубави и неизмерног поверења који вам може подарити само онај који види срцем.
Петра Ранђеловић
Разред: VI-3
ментор: Ирена Кековић
ОШ „Вожд Карађорђе“ у Лесковцу
Друга награда виши разреди
Буди моје очи
Ти… Теби се обраћам. Теби, који си различит у мору истих, теби који сијаш светлије од Северњаче и у мрклом мраку ми осветљаваш пут у суморном и мрачном лавиринту званом живот. Теби, који зрачиш јаче од Сунца, које ме милује јутарњим зрацима у хладном и магловитом јесењем јутру. Теби, који ми као благи поветарац мрсиш косу и шапућеш нежне речи. Теби, коме се радујем сваког пута када те видим, као дете првом снегу. Ти, који си снажан и незаустављив као набујали планински поток који носи све пред собом. Теби се обраћам, где год да си.
Буди мој прозор у свет, светло на крају тунела. Буди ми пут и звезда водиља у овој џунгли свакидашњице. Вреднији си ми од бисера сакривеног у шкољци на дну океана.
Хеј….Теби се обраћам.
Теби који живиш у свом мрачном свету и бориш се са својим невидљивим демонима. Теби који чујеш и осећаш свачији вапај, али твој само понеки виде.
Тебе зовем и желим да ти кажем: „Ја ћу бити твоје очи, а ти моја душа“.
Сташа Аритоновић
Разред: VIII-4
наставница: Ивана Илић
ОШ „Јосиф Костић“ у Лесковцу
Трећа награда виши разреди
Буди моје очи
Да разумем трудим се и желим
и када пружим помоћ увек се веселим.
Знам тачно кад је Дан белог штапа
и разумем да је људима који га обележавају
потребна мало другачија мапа.
Они су сви исти као и ми,
треба им можда само мало више разумевања и љубави.
А када им то пружимо,
ми се онда са њима лепше дружимо,
и срећни смо, бескрајно и јако,
а верујте, много је лако,
да понекад само будемо њихове очи,
тада заиста свима срце
лепше и јаче поскочи.
Николина Кековић
Разред: V-1
ментор: Јована Пешић
ОШ „Вожд Карађорђе“ у Лесковцу