Categories
Активности Програмске Активности

Остали литерарни радови

Буди моје очи

Желим да видим то небо плаво
и цвет тако опојног мириса.
Желим да видим то лице твоје
и све дугине боје.
Ти буди моје очи,лепе.
Очи које у живот мој
удахнуће све дугине боје.
Целог живота роним кроз таму
лишен свих земаљских лепота.
Буди моје очи,
спаси ме мрачног живота.
Дај ми твоје очи,
ја даћу ти руке.
Води ме кроз живот,
олакшај ми муке.

Јулија Стаменковић
Разред: VII-2

Наставник: Ивана Илић
ОШ „Јосиф Костић“

Буди моје очи

(Песма о дечаку и псу)

У једној улици близу школе
станују мали дечак Саша и његов чупави пас Раша.
Сваког дана Раша са Сашом у школу иде
јер дечакове очи слабо виде.
Веселим репићем друг његов маше
узбуђено трчкарајући поред Сашине симпатије Маше.
И ако окицама својим Саша слабо види
кад пас Раша два пута залаје Саша се увек постиди.
Због Раше лоша деца исмејавају Сашу
ал он највише на свету воли свог пса Рашу.
Два пара очију као један виде и могу вам, људи, рећи:
Е, баш ми се свиде!

Ива Јанковић
Разред: V-2

Наставник: Тамара Стојановић
ОШ „Вук Караџић“

Буди моје очи

Одувек су ме фасцинирале особе које су слепе и слабовиде својом храброшћу,
упорношћу и борбеношћу кроз живот. Интересовало ме је како се сналазе у простору, у граду, како функционишу, једноставно како изгледа један њихов дан.

Колико год сам се трудила да све разумем, нисам успевала, све док једног дана нисам ставила фластере на очи, црне наочаре и повела другарицу да буде моје очи. Док смо шетале градом, помагала ми је да пређем улицу, да сиђем низ степенице, да се обучем, помагала ми је у свему. Верујте ми осећала сам све већи страх, плашили су ме звуци аутомобила који су јурили улицом и трубили нам. Била сам на ивици да одустанем, јер сам се осећала несигурном и беспомоћном. И одједном ми је прошла мисао како они то могу и кренула сам даље. Ово искуство ми је много помогло да схватим како је бити слепа особа у овом савременом свету у којем нема милости. Сада још више осећам поштовање према свим особама које не виде, а дивим се њиховој храбрости.

Зато би требало да сви ми поведемо рачуна о њима, да им помогнемо, јер то наше мало њима много значи. Будимо хумани, јер то није тешко. Будимо њихове очи. Да душа може без очију доказ су слепи људи, а очи без душе чест су случај и не служе ничему.

Јана Станковић
Разред: V-1

Наставник: Јована Пешић
ОШ „Вожд Карађорђе“

Буди моје очи

Често чујем или прочитам у неком чланку да су очи огледало душе. Раније ми није било јасно шта то заправо значи, али сада све више и више схватам значај тих речи. Примећујем да ме различите очи гледају на потпуно различит начин. Очи мојих родитеља ме гледају са пуно љубави и разумевања, очи мојих другара са усхићењем када ме угледају, а очи мојих љубимаца са пуно радости и среће какву само они могу да покажу.

У очима, уколико их пажљиво проматрате можете препознати радост, срећу, усхићење, тугу, патњу, бол и штошта друго. Погледом се исказују емоције, поштовање, разумевање, љубав према неком или нечему.

Нажалост, постоје људи и деца који због болести или повреде немају чуло вида. Њима је јако тешко јер не могу кроз свој поглед да пренесу своје емоције другима, а такође нису у могућности да виде и тумаче погледе других људи у њиховом окружењу. Ипак и они зраче своје емоције кроз унутрашњу лепоту и доброту. Чуло вида овим људима су бели штап, пас водич или лични помагач.

Сматрам да свако од нас треба да својим очима свет гледа са оне лепше, ведрије стране, да својим погледом зрачи позитивну енергију и шири оптимизам и доброту. Позитивна енергија коју зрачимо погледом може помоћи оним људима који тог дана имају лош дан и тужан поглед да лакше преброде свој проблем и врате осмех на своје лице.

У данашње време људи гледају негативно на све и тако кваре расположење другим људима а и себи. Ја ћу се убудуће трудити да мој поглед зрачи позитивном енергијом коју ћу радо делити са другима.

Јована Јовановић
Разред: VIII-4
ОШ „Јосиф Костић“

Буди моје очи
(Другарице)

У једном граду, на врху зграде мале
живеле су две другарице које су за
забаву увек знале.

Слабовидне оне су биле
али су се стално дружиле,
једна другој увек су помагале.

Са свима у друштву баш се уклапају
али њихова се срца најлепше преклапају.
Када се на њихов рачун шале
постају велике, иако су мале.

Једна другој су у души,
не може нико снове да им сруши.
Увек се за руке држе кад некуда пођу
и с осмехом на лицу на жељени циљ дођу.

Кроз свет заједно путују брже
у својим срцима осмех и љубав чврсто држе.

Мирјана Вељковић
Разред: V-2

Наставник: Тамара Стојановић
ОШ „Вук Караџић“

Буди моје очи
(Сви смо исти под сунцем)

На свету постоје различити људи
са много особина, мана и ћуди.
Били слепи, неми или глуви
сви смо исти и пуни љубави.
Над свима нама Сунце исто сија,
па зашто бисмо се онда мрзели
Између деце разлике нема
требају се дружити без проблема.

И зато, ако слабије видим
не значи да некоме не могу да се свидим.

О овоме причу један дечак најбоље зна,
рећи ћу вам само да је из петог два.

Јана Миленковић
Разред: V-2

Наставник: Тамара Стојановић
ОШ „Вук Караџић“

Буди моје очи

Најчаробнија ствар на овом свету је живот. Чаролија се налази у вољењу и истинском прихватању себе, а свако од нас може имати изузетан живот уколико се потруди да га испуни стварима које радују његово срце,
јер ипак се срцем најбоље види.

Свет је препун различитих људи, различитих интересовања, потреба и жеља. Свако од нас свет доживљава и види различито. Некада је свет сив и магловит, а некада ружичаст и испуњен највеселијим бојама. Очи нас често могу заварати тако да не улазимо у суштину и затворимо своје срце за друге. Оптерећују нас бриге и проблеми, али морамо научити да стварност посматрамо другим очима и да у најобичнијим стварима налазимо вредности. Тек тада ћемо добро видети. Једнога дана, када сам се враћала из школе са другарицом, разговарале смо о особама које имају проблема са видом. Покушала сам да затворим очи а да ми другарица описује шта се око мене дешава. Испрва је осећај био веом чудан али након десетак минута ми се веома допало. Одједном су звукови око мене постали много јачи и разговетнији и почела сам да обраћам пажњу на ветрић који је лагано пиркао, а који до тог тренутка нисам примећивала.

Осетила сам како ми Сунце милује образ, а ветар се лагано поиграва са мојом косом. Чула сам дечју грају и цвркут птица. Град је деловао толико ужурбано, али у исто време и тако мирно. Другарица ми је описивала цвеће које се налазило у парку. Жуте лале су у мојој глави деловале нестварно лепо, а трава још зеленија него иначе. Фонтана која се налазила близу нас производила је најлепши звук. Шарени лептирићи шетали су са цвета на цвет и уносили додатну радост у пејзаж. Облаци на небу правили су разноразне облике. У том тренутку схватила сам како је заправо живот леп и како морамо научити да уживамо у овако малим стварима, и да суштину заправо не можемо сагледати очима. Предложила сам другарици да ову игру што чешће понављамо на шта је она са одушевљењем пристала.

Некада морамо затворити очи да бисмо успорили, стали и видели све боје света. Чуло вида јесте доста важно, али ако седнемо и сачекамо.

Јана Стојановић
Разред: VII-2

ОШ „Јосиф Костић“

Буди моје очи

Знате ли колико некоме значи да на тренутак види боју,
да угледа мајку своју,
да се окрене око себе и погледа,
да сунце у тренутку угледа?
То што неко види боје живота,
није само у томе лепота.
Сврха живота је да осећамо,
а не пред препрекама да клецамо.

Када бих могла на трен
дати своје очи неком, далеком.
Дала бих ономе који их не тражи
иако не види рекла бих му:
„Кажи, знам да ме чујеш, а то што ме не видиш
немој своју тугу у срце да доводиш.
И ти нешто видиш што ми не
неке светове битне.

Међу нама нема разлике
срце нам је истог облика,
сви осећамо
и љубав драгим особама узвраћамо.
“У невољи драгој особи, помози,  ускочи,
и буди њене очи!

Милица Којадиновић
Разред: VII-3

ОШ „Трајко Стаменковић“

Буди моје очи

„Језеро вила“ далеко је одавде.
Чудесан је призор на језеру том,
на стаблу што вири из воде
једно мало дрво пронашло је дом.

„Зашто нисам као други?
Око мене водени је круг.
Пропланак је тако далек,
Сенка ми је верни друг.“

Из шумарка поред воде
Полетела птица мала,
Нејака су њена крила,
На грану је њему стала.

„Хвала, дрво,што постојиш,
Бескрајно ти хвала,
Потонула бих у језеру,
Крила су ми слаба, мала.“

Дрво се обрадовало
Јер је птици помогло,
Ништа није учинило,
А живот јој спасило.

„Замолићу те, птицо драга, буди моје очи,
Полети са ове гране,
Кажи ми шта то има иза брда,
Какав је свет с оне стране?“

Да испуни жељу њему,
Раширила своја крила, летела високо
Многа чуда видело је њено оштро око.

„Обишла сам пола света,
Нигде бољег сјаја,
Бисерна је овде вода,
Нема лепшег раја.“

„На правом си месту , дрво,
На месту где требаш бити,
Срећа је око тебе,
Само ћеш то открити.“

Елена Бјелетић
Разред: VII-3

ОШ „Јосиф Костић“
Наставник: Сунчица Костић