Окружна организација слепих Лесковац је 25. јуна 2022. године организовала једнодневни излет за своје чланове.
Излет је обухватио посету женском манастиру Лешје, односно манастиру Покрова Пресвете Богородице који се налази изнад истоименог села, 14 км од Параћина.
Након обиласка манастира, остатак дана проведен је у пријатном амбијенту излетишта Грзе, где су излетници уживали у природи, шетњи, дружењу и локалним кулинарским специјалитетима.
Категорија: Програмске Активности
Одржане су у периоду маја и новембра 2021. године у просторијама организације са циљем размене искустава рехабилитованих и искусних чланова који самостално обављају кућне послове са новоослепелима који су постали несигурни и несамостални након оштећења вида.
Тема прве радионице: пеглање,постављање стола и послуживање.Тема друге радионице: одржавање хигијене животног простора, увлачење конца и крпљење одеће;
Ова активност финансирана је од стране Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије.
Радно-окупационе и креативне радионице које су подржане од стране Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у оквиру конкурса за програмске активности у 2021. години имају значајан удео у укупним активностима организације већ годинама уназад.
Одржане у периоду од марта до децембра, кроз циклус од 20 радионица, резултирале су израдом разноврсних, естетски допадљивих и функционалних употребних и украсних предмета, од којих је већина презентована и продавана на изложбама и лесковачкој онлине пијаци.
Радионице су како тематски, тако и садржајно прилагођене могућностима људи са оштећеним видом – акценат је стављен на тактилне ликовне технике и материјале, на мануелне и манипулативне вештине. Украсне корпице, подметачи, накит, привесци, шаренице, торбице, играчке, слике и новогодишње честитке осим што красе полице наше организације излажу се и јавно – на изложбама које организујемо или самостално или у склопу градских и републичких манифестација: Ускршња изложба, изложба на Роштиљијади, Новогодишња изложба, учешће на Фестивалу стваралаштва слепих Србије итд.
Свака изложба значајно доприноси промовисању умећа и достигнућа слепих и слабовидих радионичара и њиховој личној и друштвеној афирмацији.
Мирослава Вукојевић
У оквиру редовних годишњих програмских активности организације, финансираних од стране Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије, у периоду од априла до јула 2021. године, одржано је 8 радионица психолошке подршке за наше чланове у категорији касније ослепелих.
Радионице је водила Ивана Станковић, искусна психотерапеуткиња.
Теме радионица су формиране у складу са исказаним интересовањима самих корисника: “Моћ позитивног мишљења“, “Како унапредити квалитет живота“, “Животне лекције“, “Како доносити одлуке и остати при њима“, “Прихватање и поштовање различитости“, “Губитак блиских особа“, “Други и ја“…
Захваљујући финансијској подршци Министарства за рад,
запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије, а у оквиру плана програмских активности Савеза слепих и локалних организација за 2020. годину, упркос претње вируса Ковид19 један број чланова Окружне организације слепих Лесковца је приуштило себи мало релаксације, дружења, али и едукације у оријентацији и кретању са белим штапом на отвореном простору овог лепог јесењег дана у Сијаринској бањи.
Окружна организација слепих Лесковац је и ове године, упркос Covidu-19 у склопу програма обележавања Дана белог штапа са финансијском подршком Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања реализовала низ активности одговорно примењујући све епидемиолошке препоруке ради безбедности својих чланова.
Председник и секретар организације су гостујући у јутарњем програму ТВ Лесковца најавили планиране активности и указали на значај и симболику обележавања Дана белог штапа са освртом на проблеме са којима се у време епидемије слепи и слабовиди додатно суочавају у свом окружењу.
Организована је већ традиционална промотивна шетња под слоганом “Прошетајмо заједно“ са почетком у 11: 00 часова на маршрути почев од месаре МК (преко пута железничке станице) на Булевару Ослобођења, где је одржана конференција за медије одакле се колона од 11 чланова и 2 пратиоца кретала у правцу Технолошког факултета и лесковачког културног центра па назад у просторије организације пратећи рељефне стазе за слепе на пешачким зонама. Циљ ове акције је подсећање јавности на значај белог штапа као средства и симбола самосталног живота слепих и слабовидих.
Од 12:30 – 13:15 је у просторијама организације одржано проглашење награђених радова ученика основних школа на литерарном конкурсу “Буди моје очи“ расписаном поводом Дана белог штапа. Ученицима су подељене робне награде и дипломе, а наставницима и школама захвалнице.
Од 13:30 – 14: 15 на инцијативу Градоначелника у свечаној сали Града Лесковца је уприличен пријем за петочлану делегацију наше организације поводом Међународног дана слепих у присуству представника свих локалних медијских кућа и чланова Кабинета градоначелника. Скупу се обратила заменица градоначелника др Ана Јанковић Стојановић, истичући напоре града у процесу укључивања особа са инвалидитетом у токове друштва као равноправних чланова.
Председник организације Миливоје Ђокић је захвалио градској управи на постављању стаза за олакшано самостално кретање слепих особа на свим реконструисаним пешачким зонама у граду, али и скренуо пажњу на немар суграђана који паркирају своја возила и постављају фрижидере и баште на те стазе у које су уложена велика средства и замолио их да то не чине.
Градоначелник је обећао решавање тог проблема у скоријој будућности најавивши појачан рад инспекцијских органа.
На велико задовољство наше делегације директор Дома здравља је јавно обећао решавање проблема са водоинсталацијама у згради у којој су смештене просторије наше организације и Градске организације глувих и наглувих, а због кога немамо воду месец дана уназад.
Окружна организација слепих Лесковац, поводом обележавања 15. октобра, Светског дана белог штапа, посвећеног слепим и слабовидим лицима, расписала је наградни литерарни конкурс за ученике основних школа Јабланичког округа на тему: „Буди моје очи“.
Конкурс је имао за циљ да скрене пажњу јавности на проблеме слепих и слабовидих лица и да укаже на то да они имају право на једнаке шансе у свим областима живота, на бољи и квалитетнији живот, као и на подједнаку могућност да буду равноправни чланови друштва и заједнице, као и остали. Бели штап, који се помиње и у пристиглим литерарним радовима деце која су учествовала на конкурсу, глобални је симбол кретања и самосталности слепих и слабовидих и врло значајан у њиховом животу.
Позиву на литерарни конкурс одазвало се 5 основних школа у Лесковцу са укупно 15 радова.
Након прегледаних радова, жири је закључио да су деца показала адекватно знање о слепима, о белом штапу, да су едукована о животу људи који имају проблема са видом и да имају разумевања за њихове потребе.
После пажљивог ишчитавања радова сматрамо да су сви радови успешно одговорили на задату тему, да одишу оптимизмом и да носе позитивну поруку. Својим учествовањем деца су потврдила важност заједнице у суочавању са проблема и изазовима које носи живот, а који код слепих и слабовидих особа имају додатну тежину.
Као три најбоља рада која треба наградити у категорији нижих разреда, жири је изабрао:
- Прва награда припала је раду под редним бројем 3, Јовић Анђелији, ученици 4/2 разреда ОШ “Вук Караџић“
- Друга награда припала је раду под редним бројем 2, Неди Стојковић, ученици 2/3 разреда ОШ “Васа Пелагић“
- Трећа награда припала је раду под редним бројем 1, Хани Ђикић, ученици 2/3 разреда ОШ “Васа Пелагић“
Образложење за првонаграђени рад
“Песма је својом тематиком у потпуности погодила тему, а и кроз њу исијава неки латентни вапај који носе људи попут нас“
Ален Хусић
Као три најбоља рада која треба наградити у категорији виших разреда, жири је изабрао:
- Прва награда припала је раду под редним бројем 9, Петри Ранђеловић, ученици 6/3 разреда ОШ “Вожд Карађорђе“
- Друга награда припала је раду под редним бројем 4, Сташи Аритоновић, ученици 8/4 разреда ОШ “Јосиф Костић“
- Трећа награда припала је раду под редним бројем 8, Николини Кековић, ученици 5/1 ОШ “Вожд Карађорђе“
Образложење за првонаграђени рад
“Добра и пријатељска мисао, реч и дело су три исконска драгуља који бљеште и у најгушћем мраку и дају светлост и тамо где су непробојни велови тмине.
Зашто сам се одлучила да рад о псу Таји, под редним бројем 9, буде мој избор за прву награду? Управо због те светлости која провејава из сваке „речи“ пријатеља-пса који је одан и веран свом другу у невољи. Због тога што ме додирнула емпатија којом је натопљен рад, а која даје наду да једино са правим пријатељем, био он човек или пас, можемо да превазиђемо тешке тренутке и добијемо ветар у леђа, верујући у лојалност садруга и његово поверење које се дуго гради, али и дуго памти.
Пријатељство је вредно великих одрицања и жртви, а Таја ме је убедила да је свака препрека која је пред његовом малом, слепом пријатељицом премостива и безболна јер је она ту за њу, за сва времена. И та несебична доброта пса који је потпуно предан девојчици и посвећен њеној безбедности и безбрижности је оно најдрагоценије што човек добија на поклон. Свака реченица из Тајиног „монолога“ убедила ме је у њену посвећену мисију да су љубав и подршка једина одрживост у свету који није нимало безболан за оне који су мало другачији од осталих, само зато што свет виде унутрашњим очима.“
Јадранка Јовић
Жири у саставу: Јадранка Јовић, Ален Хуси, Миливоје Ђокић
Прва награда нижи разреди
Буди моје очи
Кад у помоћ неко
треба да прискочи,
тад се ти појави
и буди моје очи!
Кад сам поспан
и затварају ми се очи,
ти гледај уместо мене
и буди моје очи!
Кад наочаре ставим
не видим јасно,
уместо мене нешто уочи
и буди моје очи!
И сваког јутра кад се сањив будим
не видим ништа до ноћи,
погледај уместо мене
и буди моје очи!
Анђелија Јовић
Разред: IV-2
ментор: Јадранка Срећковић
ОШ „Вук Караџић“ у Лесковцу
Друга награда нижи разреди
Буди моје очи
Очи су огледало душе
чеда сунца и светлости,
звезда блискости,
а понекад и тренутак слабости.
Буди моје очи,
отворен прозор који даје и прима
у исто време
и никад не показује своје тешко бреме.
Очи смеђе, очи зелене,
очи плаве, очи бајне,
будите увек моје водиље сјајне.
Неда Стојковић
Разред: II-3
учитељица: Биљана Ранђеловић
ОШ „Васа Пелагић“ у Лесковцу
Трећа награда нижи разреди
Буди моје очи
Буди моје очи
као сјај у ноћи
да те водим сада
кроз светлост дана.
Кад моје очи се сјаје
магија траје
за читав свет
припремамо лет.
Буди моје очи
као снег што пада
за данас, за сутра, за сада…
Хана Ђикић
Разред: II-3
учитељица: Биљана Ранђеловић
ОШ „Васа Пелагић“ у Лесковцу
Прва награда виши разреди
БУДИ МОЈЕ ОЧИ
Ја сам Таја.
Дан почиње поигравањем капака са првим зрацима светла. Њени малени прсти нежно обавијају мој стомак. Радосно цичећи улазимо у кухињу. Мајка. Чилим покретима грли обе, а ми се свом силином утискујемо у њена бедра. Мирис топлог хлеба боји јутро и даје потврду да је баш све у савршеном реду.
Последње припреме за излазак из куће. Њена укосница са две насмејане вишњице и огрлица на мом врату кажу да смо спремне.
Возач школског аутобуса је стрпљив као и обично. Мери њене несигурне кораке док се пење у аутобус. Ја их мерим и за њу и за њега. Осећам олакшање када се удобно смести у седиште.
Напокон, школа. Звуци, узвици, граја деце која несташно јуре дуж ходника. Нас две ходамо лагано као да смо саме на овом свету, као да смо потпуно изузете из мноштва. Благи немир осећам у том срдашцу док идемо ка учионици. Припаја се чвршће уз моје тело, а ја бих најрадије да постанем као кућа и кажем јој да нема чега да се боји. Остајем у ходнику. Дели нас зид, али мој истанчан слух прати ритам атмосфере иза врата. У палети гласића разазнајем њен и спремна сам да притиснем кваку ако би само узвикнула моје име. Да ли јој је лепо? Да ли се плаши? Да ли сам јој потребна? Сати се нижу. Ја сам ту, укопана, на опрезу. А онда звук који оглашава крај…Деца трчећим кораком излазе. Свако проналази неког свог. Она је идаље иза зида. А, када и последње дете изађе из учионице, улазим ја. Она седи у својој клупи и чека. Чека мене. Хитро јој прилазим, а она ме обухвата око врата. Срећна је, срећна сам и ја и захвална.
Већ је вече. Осећа се топла вечерња атмосфера. Укућани са осмехом слушају њене приче о дану на измаку. Њена запажања су дечја и искрена и још некако….помало другачија.Чак и док се обраћа свима за столом проверава да ли сам ту.
Месец је високо на небу. Мали звездани брошеви светле скоро нестварно. Гледам у небо и по ко зна који пут се питам како би изгледало јутро у коме би сунце отворило и њене окице , а не само моје. Јутро у коме би се њен поглед срео са погледом мајке. Да ли би је изненадило то што је аутобус црвене боје? И, како би изгледао тај њен увек одмерен, дуг корак, када би могао да се уситни и потрчи. Можда би је растужиле боје неба у сутон, а можда би јој се коса тако дивно вијорила на ветру док вози бицикл, игра тенис, баца фризби. А можда су за столим сви помало постиђени док она говори о својим запажањима. Можда схватају како штуро виде та два њихова широм отворена ока, наспрам њених увек склопљених тачкица.
Ја сам Таја. Пас обучен да кроз живот води слепе. То је посао због којег се осећате тако вредним и посебним, а ваш живот је пун љубави и неизмерног поверења који вам може подарити само онај који види срцем.
Петра Ранђеловић
Разред: VI-3
ментор: Ирена Кековић
ОШ „Вожд Карађорђе“ у Лесковцу
Друга награда виши разреди
Буди моје очи
Ти… Теби се обраћам. Теби, који си различит у мору истих, теби који сијаш светлије од Северњаче и у мрклом мраку ми осветљаваш пут у суморном и мрачном лавиринту званом живот. Теби, који зрачиш јаче од Сунца, које ме милује јутарњим зрацима у хладном и магловитом јесењем јутру. Теби, који ми као благи поветарац мрсиш косу и шапућеш нежне речи. Теби, коме се радујем сваког пута када те видим, као дете првом снегу. Ти, који си снажан и незаустављив као набујали планински поток који носи све пред собом. Теби се обраћам, где год да си.
Буди мој прозор у свет, светло на крају тунела. Буди ми пут и звезда водиља у овој џунгли свакидашњице. Вреднији си ми од бисера сакривеног у шкољци на дну океана.
Хеј….Теби се обраћам.
Теби који живиш у свом мрачном свету и бориш се са својим невидљивим демонима. Теби који чујеш и осећаш свачији вапај, али твој само понеки виде.
Тебе зовем и желим да ти кажем: „Ја ћу бити твоје очи, а ти моја душа“.
Сташа Аритоновић
Разред: VIII-4
наставница: Ивана Илић
ОШ „Јосиф Костић“ у Лесковцу
Трећа награда виши разреди
Буди моје очи
Да разумем трудим се и желим
и када пружим помоћ увек се веселим.
Знам тачно кад је Дан белог штапа
и разумем да је људима који га обележавају
потребна мало другачија мапа.
Они су сви исти као и ми,
треба им можда само мало више разумевања и љубави.
А када им то пружимо,
ми се онда са њима лепше дружимо,
и срећни смо, бескрајно и јако,
а верујте, много је лако,
да понекад само будемо њихове очи,
тада заиста свима срце
лепше и јаче поскочи.
Николина Кековић
Разред: V-1
ментор: Јована Пешић
ОШ „Вожд Карађорђе“ у Лесковцу
Буди моје очи
Желим да видим то небо плаво
и цвет тако опојног мириса.
Желим да видим то лице твоје
и све дугине боје.
Ти буди моје очи,лепе.
Очи које у живот мој
удахнуће све дугине боје.
Целог живота роним кроз таму
лишен свих земаљских лепота.
Буди моје очи,
спаси ме мрачног живота.
Дај ми твоје очи,
ја даћу ти руке.
Води ме кроз живот,
олакшај ми муке.
Јулија Стаменковић
Разред: VII-2
Наставник: Ивана Илић
ОШ „Јосиф Костић“
Буди моје очи
(Песма о дечаку и псу)
У једној улици близу школе
станују мали дечак Саша и његов чупави пас Раша.
Сваког дана Раша са Сашом у школу иде
јер дечакове очи слабо виде.
Веселим репићем друг његов маше
узбуђено трчкарајући поред Сашине симпатије Маше.
И ако окицама својим Саша слабо види
кад пас Раша два пута залаје Саша се увек постиди.
Због Раше лоша деца исмејавају Сашу
ал он највише на свету воли свог пса Рашу.
Два пара очију као један виде и могу вам, људи, рећи:
Е, баш ми се свиде!
Ива Јанковић
Разред: V-2
Наставник: Тамара Стојановић
ОШ „Вук Караџић“
Буди моје очи
Одувек су ме фасцинирале особе које су слепе и слабовиде својом храброшћу,
упорношћу и борбеношћу кроз живот. Интересовало ме је како се сналазе у простору, у граду, како функционишу, једноставно како изгледа један њихов дан.
Колико год сам се трудила да све разумем, нисам успевала, све док једног дана нисам ставила фластере на очи, црне наочаре и повела другарицу да буде моје очи. Док смо шетале градом, помагала ми је да пређем улицу, да сиђем низ степенице, да се обучем, помагала ми је у свему. Верујте ми осећала сам све већи страх, плашили су ме звуци аутомобила који су јурили улицом и трубили нам. Била сам на ивици да одустанем, јер сам се осећала несигурном и беспомоћном. И одједном ми је прошла мисао како они то могу и кренула сам даље. Ово искуство ми је много помогло да схватим како је бити слепа особа у овом савременом свету у којем нема милости. Сада још више осећам поштовање према свим особама које не виде, а дивим се њиховој храбрости.
Зато би требало да сви ми поведемо рачуна о њима, да им помогнемо, јер то наше мало њима много значи. Будимо хумани, јер то није тешко. Будимо њихове очи. Да душа може без очију доказ су слепи људи, а очи без душе чест су случај и не служе ничему.
Јана Станковић
Разред: V-1
Наставник: Јована Пешић
ОШ „Вожд Карађорђе“
Буди моје очи
Често чујем или прочитам у неком чланку да су очи огледало душе. Раније ми није било јасно шта то заправо значи, али сада све више и више схватам значај тих речи. Примећујем да ме различите очи гледају на потпуно различит начин. Очи мојих родитеља ме гледају са пуно љубави и разумевања, очи мојих другара са усхићењем када ме угледају, а очи мојих љубимаца са пуно радости и среће какву само они могу да покажу.
У очима, уколико их пажљиво проматрате можете препознати радост, срећу, усхићење, тугу, патњу, бол и штошта друго. Погледом се исказују емоције, поштовање, разумевање, љубав према неком или нечему.
Нажалост, постоје људи и деца који због болести или повреде немају чуло вида. Њима је јако тешко јер не могу кроз свој поглед да пренесу своје емоције другима, а такође нису у могућности да виде и тумаче погледе других људи у њиховом окружењу. Ипак и они зраче своје емоције кроз унутрашњу лепоту и доброту. Чуло вида овим људима су бели штап, пас водич или лични помагач.
Сматрам да свако од нас треба да својим очима свет гледа са оне лепше, ведрије стране, да својим погледом зрачи позитивну енергију и шири оптимизам и доброту. Позитивна енергија коју зрачимо погледом може помоћи оним људима који тог дана имају лош дан и тужан поглед да лакше преброде свој проблем и врате осмех на своје лице.
У данашње време људи гледају негативно на све и тако кваре расположење другим људима а и себи. Ја ћу се убудуће трудити да мој поглед зрачи позитивном енергијом коју ћу радо делити са другима.
Јована Јовановић
Разред: VIII-4
ОШ „Јосиф Костић“
Буди моје очи
(Другарице)
У једном граду, на врху зграде мале
живеле су две другарице које су за
забаву увек знале.
Слабовидне оне су биле
али су се стално дружиле,
једна другој увек су помагале.
Са свима у друштву баш се уклапају
али њихова се срца најлепше преклапају.
Када се на њихов рачун шале
постају велике, иако су мале.
Једна другој су у души,
не може нико снове да им сруши.
Увек се за руке држе кад некуда пођу
и с осмехом на лицу на жељени циљ дођу.
Кроз свет заједно путују брже
у својим срцима осмех и љубав чврсто држе.
Мирјана Вељковић
Разред: V-2
Наставник: Тамара Стојановић
ОШ „Вук Караџић“
Буди моје очи
(Сви смо исти под сунцем)
На свету постоје различити људи
са много особина, мана и ћуди.
Били слепи, неми или глуви
сви смо исти и пуни љубави.
Над свима нама Сунце исто сија,
па зашто бисмо се онда мрзели
Између деце разлике нема
требају се дружити без проблема.
И зато, ако слабије видим
не значи да некоме не могу да се свидим.
О овоме причу један дечак најбоље зна,
рећи ћу вам само да је из петог два.
Јана Миленковић
Разред: V-2
Наставник: Тамара Стојановић
ОШ „Вук Караџић“
Буди моје очи
Најчаробнија ствар на овом свету је живот. Чаролија се налази у вољењу и истинском прихватању себе, а свако од нас може имати изузетан живот уколико се потруди да га испуни стварима које радују његово срце,
јер ипак се срцем најбоље види.
Свет је препун различитих људи, различитих интересовања, потреба и жеља. Свако од нас свет доживљава и види различито. Некада је свет сив и магловит, а некада ружичаст и испуњен највеселијим бојама. Очи нас често могу заварати тако да не улазимо у суштину и затворимо своје срце за друге. Оптерећују нас бриге и проблеми, али морамо научити да стварност посматрамо другим очима и да у најобичнијим стварима налазимо вредности. Тек тада ћемо добро видети. Једнога дана, када сам се враћала из школе са другарицом, разговарале смо о особама које имају проблема са видом. Покушала сам да затворим очи а да ми другарица описује шта се око мене дешава. Испрва је осећај био веом чудан али након десетак минута ми се веома допало. Одједном су звукови око мене постали много јачи и разговетнији и почела сам да обраћам пажњу на ветрић који је лагано пиркао, а који до тог тренутка нисам примећивала.
Осетила сам како ми Сунце милује образ, а ветар се лагано поиграва са мојом косом. Чула сам дечју грају и цвркут птица. Град је деловао толико ужурбано, али у исто време и тако мирно. Другарица ми је описивала цвеће које се налазило у парку. Жуте лале су у мојој глави деловале нестварно лепо, а трава још зеленија него иначе. Фонтана која се налазила близу нас производила је најлепши звук. Шарени лептирићи шетали су са цвета на цвет и уносили додатну радост у пејзаж. Облаци на небу правили су разноразне облике. У том тренутку схватила сам како је заправо живот леп и како морамо научити да уживамо у овако малим стварима, и да суштину заправо не можемо сагледати очима. Предложила сам другарици да ову игру што чешће понављамо на шта је она са одушевљењем пристала.
Некада морамо затворити очи да бисмо успорили, стали и видели све боје света. Чуло вида јесте доста важно, али ако седнемо и сачекамо.
Јана Стојановић
Разред: VII-2
ОШ „Јосиф Костић“
Буди моје очи
Знате ли колико некоме значи да на тренутак види боју,
да угледа мајку своју,
да се окрене око себе и погледа,
да сунце у тренутку угледа?
То што неко види боје живота,
није само у томе лепота.
Сврха живота је да осећамо,
а не пред препрекама да клецамо.
Када бих могла на трен
дати своје очи неком, далеком.
Дала бих ономе који их не тражи
иако не види рекла бих му:
„Кажи, знам да ме чујеш, а то што ме не видиш
немој своју тугу у срце да доводиш.
И ти нешто видиш што ми не
неке светове битне.
Међу нама нема разлике
срце нам је истог облика,
сви осећамо
и љубав драгим особама узвраћамо.
“У невољи драгој особи, помози, ускочи,
и буди њене очи!
Милица Којадиновић
Разред: VII-3
ОШ „Трајко Стаменковић“
Буди моје очи
„Језеро вила“ далеко је одавде.
Чудесан је призор на језеру том,
на стаблу што вири из воде
једно мало дрво пронашло је дом.
„Зашто нисам као други?
Око мене водени је круг.
Пропланак је тако далек,
Сенка ми је верни друг.“
Из шумарка поред воде
Полетела птица мала,
Нејака су њена крила,
На грану је њему стала.
„Хвала, дрво,што постојиш,
Бескрајно ти хвала,
Потонула бих у језеру,
Крила су ми слаба, мала.“
Дрво се обрадовало
Јер је птици помогло,
Ништа није учинило,
А живот јој спасило.
„Замолићу те, птицо драга, буди моје очи,
Полети са ове гране,
Кажи ми шта то има иза брда,
Какав је свет с оне стране?“
Да испуни жељу њему,
Раширила своја крила, летела високо
Многа чуда видело је њено оштро око.
„Обишла сам пола света,
Нигде бољег сјаја,
Бисерна је овде вода,
Нема лепшег раја.“
„На правом си месту , дрво,
На месту где требаш бити,
Срећа је око тебе,
Само ћеш то открити.“
Елена Бјелетић
Разред: VII-3
ОШ „Јосиф Костић“
Наставник: Сунчица Костић
Окружна организација слепих Лесковац је поводом наступајућих новогодишњих и божићних празника за слепу и слабовиду децу и децу слепих и слабовидих родитеља у својим просторијама 30. децембра 2019. године са почетком у 11,00 часова приредила пригодан пријем са деда Мразом и поделом новогодишњих пакетића.
Захваљујући организацији Банка хране из Београда и трговини АБЦ из Лесковца који су донирали новогодишње пакетиће очекивања најмлађих су испуњена.
Ова активност је финансијски подржана од стране Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у оквиру годишњег програмског конкурса за Савез и организације.