11.маја 2024. године уз подршку Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања организован је излет за чланове Окружне организације слепих Лесковац у кањон Матке и Скопље.
Према календару програмских активности Савеза слепих Лесковца за мај месец текуће године које је подржало Министарство рада, запошљавања, борачких и социјалних питања, нестрпљиво смо дочекали и путовање у Северну Македонију, тачније кањон Матке.
У суботу, 11. маја, у раним јутарњим часовима, нешто пре 7 часова, још поспани али спремни и узбуђени окупили смо се на заказано одредиште – испред железничке станице Лесковац где нас је чекао закупљени аутобус. Након укрцавања и уобичајеног пребројавања пријављених путника, позивања и чекања на “закасниоце“, коначно се упутисмо нашем циљу. Сви смо се радовали нашем првом заједничком путовању ван Србије у неистражене пределе и природне благодети.
Након преласка границе кренули смо ка излетишту кањон Матке, које је од Скопља удаљено око 15-ак километара. Ово је била идеална прилика за оне који желе да уживају у лепотама природе.
Најпре смо се мало освежили у ресторанима, а потом кренули шеталиштем уз реку Треску. Стеновито речно острво прузало се по средини речног корита, делећи реку на два дела. На њему је направљен кеј са шеталиштем. Висећи мост спајао је острво са обалом.
Лево и десно, око хиљаду метара у висину, поносно су се уздизале стене. Убрзо смо дошли до бране. Она је истовремено означавала и почетак језера Матка.У том делу се наша стаза сужавала. Морали смо да се крећемо у колони један иза другог, да би се мимоишли са колоном која нам је ишла у сусрет.
Дошли смо доцркве посвећене Светом Андреју Првозваном. Ушли смо у предиван храм озидан каменом.Тиме као да смо закорачили у прошлост, у време када је храм подигао Марко Краљевић након Косовског боја, на месту где су му Турци убили брата Андреја.
Помоливши се за наш народ на Косову и Метохији, православне свуда и за своје породице, изашли смо из цркве осетивши велику Божију благодат.
У мислима ми се још увек задржавао васкршњи тропар, који смо отпевали унутра. Један део групе одлучио је да се провоза чамцем.
Катамаран са двадесетак путника запловио је вијугавим језером смарагдне боје. Високе стене на обалама језера, као руке су се пружале високо, желећи да додирну небо. Друге су пак, стидљиво, провиривале из воде.
Обрасле зеленилом, огледале су се у води и поносиле се ендемичним врстама биљака и животиња. Након двадесет минута вожње, искрцали су се и стигли до пећине. Нова деоница била је веома узбудљива и велики изазов
за авантуристе.
До пећине се ишло степеницама уклесаним у камен.
Завладало је одушевљење. Видећи су се потрудили да дочарају лепоту унутрашњости пећине. Њени зидови су били црвени, жути и сиви, а сталактити и сталагнити са мноштво боја, а посебно су се истицале огромне скулптуре у облику шишарки, представљали су право чудо природе. То их је чинило јединственим у свету.
У пећини се налазио извор реке Треске. Њено извориште, у облику врела, била је јама. Њену дубину желели су да измере гњурци. Ронили су до дубине од 240 метара и нису пронашли дно. Нису смели да роне даље, јер нису имали адекватну опрему. Након разгледања и сликовитог објашњења нашим члановима, група се укрцала на катамаран и, по повратку, придружила се осталима.
Наше следеће одредиште било је Скопље. У центру града провели смо преостало време. Могли смо да упознамо знаменитости града, да прошетамо парком и одемо на ручак. Испуњени предивним утисцима, упутили смо се ка Србији.
Овај диван излет остаће упамћен до краја живота и свако сећање на њега будиће жељу да одемо још који пут. Након читања овог текста, можда ће се и у вама пробудити жеља да одете тамо.
Пођите и нећете се покајати.
Хаџи Симка Голубовић