Дана 9. децембра 2020. године од компликација изазваних вирусом Ковид-19 изненада је преминуо Миливоје Ђокић, председник наше организације.
Рођен је 20. 10.1950. године у селу Конопница, општина Власотинце.
Основну школу је завршио у свом крају, а у Заводу за рехабилитацију у Осијеку је професионално оспособљен за занимање телефонисте.
Свој радни век је провео као телефониста Електродистрибуције Лесковац, одакле је и пензионисан 2014. године.
Као редован члан и дугогодишњи активиста Окружне организације слепих биран је за председника шест узастопних мандата. Био је члан Управног одбора Савеза слепих Србије.
За вишегодишњи успешан ангажман за добробит слепих и слабовидих Јабланичког округа добитник је награде „Филип Вишњић“ као највишег признања Савеза слепих Србије и Октобарске награде Града Лесковца.
Активисти и чланови организације као и бројни сарадници и пријатељи саосећају са породицом због губитка великог човека и несебичног хуманисте.
Драге сестре и браћо по „белом штапу“, са великом тугом у срцу, обавештавам вас, да нас је на данашњи дан, 9. децембар, 2020-ог лета господњег, напустио наш пријатељ и брат, Миливоје Ђокић.
Вирус Цовид 19, га је у неравноправној борби, савладао и уписао у своју статистичку бележницу. Свима вама који сте га познавали, не морам посебно објашњавати колико је његова смрт, велики губитак, не само за нашу Окружну организацију, већ и за све остале припаднике нашег братства и сестринства.
Био је човек, једноставан, природан и непосредан. Поникао и развијао се у једно друго и солидарније време. Прегрмео све недаће наметнуте смрдљиве транзиционе „шарене лаже“, спасио нашу Организацију од маргинализације и нестајања, и изборио се за њен даљни развој и напредак.
Никада није био омамљен сладокусним звањем председника наше Организације, већ је у потпуности схватао тежину одговорности коју једно такво звање носи са собом. Борац кроз цео живот, за поштен рад и награђивање према резултату и залагању.
Браћо и сестре, памтите га по његовој једноставности и непосредности, човека који није имао чега да се стиди нити од било чега да се крије, пред било киме, и ни од чега.
Ценимо његову једноставност у животним прохтевима и непосредност у међусобном комуницирању. Говорио је без увијања и без слаткоречивих дипломатско-протоколарних безличних сентенци. Проблеми су постојали, и постојаће и надаље, али његов приступ је увек био, да су проблеми решиви и премостиви.
Драги наш Ђоне, желим да ти се у своје лично име, и у име свих оних који су те познавали, захвалим на свим тренутцима проведеним са тобом и на свему оном што спознах поред тебе. Био си, на свој природан начин, инспиративан, ко је искрено хтео, могао је, кроз твоје радно и животно искуство, доста тога и да научи. Драго ми је што сам те познавао и имао прилику да размењујем ставове са тобом, и надам се да ће барем делић твоје чврстине и непоколебљивости бити узорна водиља за мене лично.
Тамо где си сада, нека ти се са животних плећа смакну сви неспокоји и страхови. Почивај у миру, и нека ти је од Господа просто за све.
